Istina u ogledalu: Šta nam 2025. godina donosi?

Putovanje kroz decenije – Šta nas je oblikovalo?

Srbija, zemlja burne istorije, prošla je kroz cikluse uspona i padova, ratova, reformi i tranzicija. Od optimizma posleratne Jugoslavije, preko sloma devedesetih, do tranzicionih izazova u novom milenijumu, oblikovala nas je prošlost čiji odjek osećamo i danas u svakodnevnom životu. Ovo je retrospektiva naše prošlosti, sadašnjosti i mogućnosti za budućnost – priča o radnicima, mladima i penzionerima, sa porukom za 2025. godinu.

Napomena autora: Ovaj članak pruža jedno viđenje društvenih promena i izazova kroz decenije. Nema ideološku ni političku osnovu. Cilj članka nije polemika o prošlosti, već poziv na lični razvoj, osnaživanje i preuzimanje odgovornosti za sopstvenu budućnost. Fokus je na pokretanju pojedinaca i zajednica ka pozitivnim promenama, a ne na bespotrebnoj imaginaciji ili preispitivanju prošlih događaja i raspravama koje samo troše energiju i vreme i ne služe ničemu osim da se pojedinci dodatno polarizuju.

1950–1980: Doba drugačije posleratne perspektive

U posleratnoj Jugoslaviji, radnici su uživali stabilnost, besplatno zdravstvo, obrazovanje i sigurne penzije. Industrijalizacija je donosila prosečan ekonomski rast od 6,5% godišnje (izvor: Statistički godišnjak SFRJ, 1980), dok je nezaposlenost 1975. bila samo 7%. Stanovi su se dobijali preko firmi, letovanja su bila pristupačna, a osećaj zajedništva je bio dosta jak.

Iako su mladi sa optimizmom završavali škole i nalazili poslove, kraj sedamdesetih doneo je prve pukotine. Inflacija je 1979. dostigla 45% (izvor: Narodna banka Jugoslavije), a spoljni dug porastao sa 2,5 milijardi dolara 1970. na 16 milijardi dolara 1980. godine (izvor: Svetska banka). Iako je osećaj pripadnosti zajednici pružao utehu, sistem je počeo da gubi stabilnost.

1980–1990: Ekonomska kriza i početak pada

Jugoslavija je ušla u period političke i ekonomske nestabilnosti. Dugovi su prispeli na naplatu, a inflacija je postala hronična, dostigavši prosečno 80% godišnje između 1982. i 1989. godine (izvor: Republički zavod za statistiku). Krajem 1989, spoljni dug Jugoslavije iznosio je 15 milijardi dolara (11 milijardi evra), dok je nezaposlenost dostigla 16% (izvor: ILO statistika).

Radnici su se suočavali sa kašnjenjem plata, a štrajkovi su postali učestaliji – zabeleženo je preko 1.200 štrajkova između 1985. i 1989. godine. Penzioneri su već tada osetili pad standarda – prosečna penzija iznosila je oko 120 nemačkih maraka, što je pokrivalo samo osnovne potrebe.

1990–2000: Raspad, ratovi i sankcije – Decenija propasti i metastaze kancera

Devedesete su donele sankcije (UN, 1992–1995), hiperinflacija 1993. godine od neverovatnih 313.563.558% (izvor; Republički zavod za statistiku), i ekonomski kolaps u svakom smislu. Fabrike su se zatvarale, a radnici ostajali bez plata. Mladi su masovno odlazili – procenjuje se da je oko 300.000 ljudi, uglavnom obrazovanih, napustilo Srbiju tokom ovog perioda.

Penzioneri su preživljavali uz pomoć iz inostranstva, dok je prosečna penzija jedva pokrivala veknu hleba. Kriminal i korupcija su zavladali, a društvo je potonulo u kolektivnu depresiju i beznađe. Mafijaške grupe kontrolisale su tržišta goriva i hrane, a moralne norme su se urušile kompletno.

2000–2010: Tranzicija i privatizacija – Izgubljena nada, gubitak dostojanstva i prava na život

Nakon promena 2000. godine, privatizacija je donela gubitak radnih mesta. Preko 1.500 firmi je privatizovano do 2007. godine, ali su mnoge ugašene, ostavljajući više od 500.000 ljudi bez posla (izvor: Republički zavod za statistiku). Javni dug 2000. godine iznosio je 14,17 milijardi evra (201,2% BDP-a), dok je 2008. smanjen na 8,78 milijardi evra (28,3% BDP-a).

Mladi su nastavili da odlaze – procene pokazuju da je između 2000. i 2010. godine zemlju napustilo oko 300.000 obrazovanih ljudi. Penzioneri su se borili sa prosečnim penzijama od 130 evra 2005. godine, dok su radnici radili na crno ili u nesigurnim uslovima.

2010–2024: Kriza identiteta i borba sa vetrenjačama kroz socijanu nestabilnost

Srbija je nastavila borbu između reformi i stagnacije. Iako su pojedini sektori, poput IT industrije, zabeležili rast, korupcija i politički uticaji i dalje guše društvo. Javni dug je krajem 2015. porastao na 24,82 milijarde evra (70% BDP-a), dok je do oktobra 2024. iznosio 38,13 milijardi evra (46,5% BDP-a, izvor: Ministarstvo finansija).

Mladi i dalje masovno odlaze – oko 50.000 godišnje (izvor: OECD, 2023). Nezaposlenost, nesigurni ugovori i rad na crno su postali norma. Penzioneri preživljavaju sa prosečnim penzijama od 300 evra, često zaviseći od pomoći dece i rodbine. Zdravstvena zaštita je nepristupačna zbog dugih lista čekanja.

Kolektivni osećaj je osećaj umora i nepovezanosti. Porodice su razočarane, roditelji se osećaju krivima što ne mogu deci da pruže sigurnu budućnost, dok deca beže od beznađa. Društvo je podeljeno i otuđeno, sa naglašenim osećajem nepravde.

Psihološke posledice – DEPRESIJA I ANKSIOZNOST u najvećem “sjaju”

Hronični stres, nesigurnost i osećaj nemoći doveli su do masovne anksioznosti i depresije. Povećana upotreba antidepresiva, porast porodičnog nasilja i učestalost samoubistava ukazuju na duboke posledice emocionalnog sloma (izvor: Republički zavod za statistiku). Nasilje u komunikaciji i pad osnovne kulture ponašanja dodatno ukazuju na emocionalnu iscrpljenost.

Srbija se suočava sa izazovima koji se decenijama ponavljaju. Dugovi, nezaposlenost, odlazak mladih i socijalna podeljenost oblikovali su društvo u kojem dominiraju nesigurnost i apatija.

Život na prekretnici

Osećaj u narodu između 2010. i 2024. godine odražava duboku nesigurnost i podeljenost. Radnici su iscrpljeni i obespravljeni, mladi odlaze u potrazi za boljim životom, a penzioneri preživljavaju na ivici siromaštva. Na kraju 2023. godine, javni dug Srbije iznosio je oko 36,15 milijardi evra, što je 52,3% BDP-a. Do oktobra 2024. godine, dug je porastao na približno 38,14 milijardi evra, odnosno 46,5% BDP-a.

Zapamti dobro: Građani mogu da osete posledice ovakve zaduženosti kroz više poreze, skuplji život, manje socijalnih davanja i nesigurnost u vezi sa platama, penzijama i zapošljavanjem. Da bi država mogla da otplaćuje dugove, često mora da poveća poreze, akcize (na gorivo, alkohol, cigarete) ili uvede nove takse. To direktno smanjuje platežnu moć građana, jer više novca odlazi državi. Ako se država dodatno zadužuje ili štampa novac da bi pokrila dugove, to često dovodi do rasta inflacije. Rast cena smanjuje vrednost plata i štednje građana, čineći život skupljim. Veliki javni dug može odbiti strane investitore, jer šalje signal da je ekonomija nestabilna. Manje investicija znači manje novih radnih mesta i prilika za bolji posao. Kada je dug visok, država postaje zavisna od međunarodnih kreditora (kao što su MMF i Svetska banka). Oni često postavljaju stroge uslove (smanjenje plata, penzija ili povećanje poreza) u zamenu za nove zajmove ili refinansiranje.

Društvo je izgubilo poverenje u sistem i institucije, ali još uvek postoji tračak nade kroz pojedince koji se bore za promene. Ključno pitanje ostaje – da li će naredne godine doneti preokret ili će se trend beznađa nastaviti?

Psihološke, sociološke i ekonomske posledice – Šta ako nastavimo ovim putem?

Ako se ovakav niz turbulencija nastavi, suočićemo se sa dodatnim pogoršanjem mentalnog zdravlja koje je duboko narušeno uveliko. Nedostatak perspektive, frustracije i ekonomske nesigurnosti pojačavaju agresiju u komunikaciji, urušavaju osnovnu kulturu i podstiču osećaj bespomoćnosti.

Psihološki aspekt: Rastu depresija, anksioznost i stres. Osećaj beznađa dovodi do apatije i odustajanja od promene.
Sociološki aspekt: Raslojavanje društva se produbljuje, dok se empatija i kolektivna odgovornost smanjuju. Otuđenje i nepovezanost postaju norma.
Ekonomski aspekt: Siromaštvo i nezaposlenost stvaraju generacije zavisne od pomoći, dok mladi i stručnjaci napuštaju zemlju.

2025. – Gde smo sada i šta nas čeka?

Nova godina donosi nove izazove, ali i prilike. Prošlost nas uči da bez zajedništva, edukacije i reformi nema napretka. Odluka o promeni kreće od pojedinca – svakog radnika, mladog čoveka i penzionera koji veruje u bolje sutra.

Predikcije za budućnost – Ako se tradicija višedecenijskog propadanja nastavi:

1. Ekonomski aspekt – Produžena stagnacija i siromaštvo

Siromaštvo će rasti, posebno na selima. Sve više ljudi živeće na ivici egzistencije.
Mladi će nastaviti da odlaze iz zemlje – još 500.000 može otići do 2030. godine.
Nezaposlenost i rad na crno postaće svakodnevica, a stalni poslovi biće retkost.
Male firme će se gasiti zbog korupcije i loših uslova, dok će dug države rasti i zavisnost od zajmova postajati veća.

Posledice:
Srbija bi mogla postati zemlja sa većinskim siromašnim stanovništvom, niskim natalitetom i ekstremnim socijalnim raslojavanjem – elita na vrhu i masa nezaposlenih ispod.

2. Društvo – Podele i beznađe

Bogati će biti još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Srednja klasa će nestati.
Sela će opusteti, a gradovi će postati pretrpani, ali sa lošom infrastrukturom.
Natalitet će nastaviti da opada, a stanovništvo će se smanjiti na ispod 6 miliona do 2050. godine.
Ljudi će postati otuđeni, nepovezani i bez poverenja jedni u druge. Kriminal će rasti.

Rezultat: Postaćemo društvo podeljeno na male grupe, bez osećaja zajedništva.

3. Psihološka kriza – Strah i depresija

Sve više ljudi će patiti od depresije, anksioznosti i stresa zbog nesigurnosti.
Agresija, nasilje i svađe postaće još češće.
Ljudi će se povlačiti u virtuelni svet i društvene mreže, bežeći od stvarnosti.
Nedostatak motivacije i osećaj nemoći učiniće da mnogi odustanu od borbe za bolje sutra.

Rezultat: Društvo će postati depresivno, pasivno i bez nade u promene.

4. Politika – Korupcija i kontrola

Sve više ljudi će patiti od depresije, anksioznosti i stresa zbog nesigurnosti.
Agresija, nasilje i svađe postaće još češće.
Ljudi će se povlačiti u virtuelni svet i društvene mreže, bežeći od stvarnosti.
Nedostatak motivacije i osećaj nemoći učiniće da mnogi odustanu od borbe za bolje sutra.

Rezultat: Građani će živeti s osećajem nepravde, nemoći i bez vere u pravdu.

5. Obrazovanje – Pad znanja i veština

Obrazovni sistem neće pratiti potrebe tržišta rada – stvoriće se armija nezaposlenih diplomaca.
Kvalitet obrazovanja će opadati zbog loših ulaganja i politike.
Mladi stručnjaci će odlaziti, ostavljajući zemlju bez potrebnih kadrova.
Kreativnost i kritičko razmišljanje zameniće poslušnost i slepo memorisanje.

Rezultat: Srbija će postati zemlja bez znanja i inovacija, nesposobna da odgovori na izazove modernog sveta.

6. Kultura – Površnost i kič

Površna zabava i šund preplaviće društvo, potiskujući pravu umetnost i kulturu. To može dovesti do moralne dekadencije i urušavanja osnovnih vrednosti.
Ljudi će sve više gubiti osećaj ličnog identiteta, dok će deca odrastati verujući u površnost, kriminal i iskrivljene vrednosti.
Površni sadržaji sa društvenih mreža i televizije postaće dominantni, potiskujući knjige, filmove, muziku i pozorište, što će dodatno oslabiti kulturnu svest i kreativnost u društvu.

Rezultat: Društvo će postati lako manipulisano i izgubiće duboke vrednosti i osnovu bez koje ne može da postoji.

Zaključak – Sudbina ili izbor?

Ako se trenutni trendovi nastave, Srbija će se suočiti sa još dubljom ekonomskom, socijalnom i psihološkom krizom. Ako nastavimo ovim putem, čeka nas društvo podela, siromaštva, depresije i korupcije – zemlja iz koje ljudi žele da pobegnu. Da li već živite ovaj scenario, recite mi iskreno?

Međutim, prošlost nas uči da ništa nije nepromenljivo.

Srbija ne mora da se pomiri sa propadanjem. “Možemo zato što želimo, a ne zato što moramo. Mora samo da se čovek rodi go, da plati porez i da umre. Ostalo se ne mora!”

Edukacija i akcija su ključ – svako od nas je deo rešenja. Ja znam šta je rešenje i na tome radim svakodnevno, znate li ga Vi?

Gde se vi pronalazite u ovom tekstu? Kako vidite sebe u 2025. godini? Pišite nam – šta je vaš prvi korak ka promeni?

Ovo je kraća varijanta članka, ukoliko želite originalnu dužu verziju (autora Anđelije Marinković), javite nam se na email – office@angiedigital.com

Vaša Angie Digital,