.png){kind=small}
.png){kind=small}
.png){kind=small}
Previše smo naučeni da se plašimo, premalo da se odvažimo. Život tuđih očekivanja nas od početka stavlja u kalupe – gde da idemo, šta da radimo, kako da mislimo. Govore nam kad je vreme za školu, za ljubav, za brak, za decu, za posao, ko smo mi. Šapuću nam, a nekad i viču, kakav posao je dobar, ko smo mi i koliko vredimo. Odakle ta potreba da se naš put uredi pre nego što smo i prvi korak načinili? Da li je moguće da je svako od nas samo delić tuđeg plana?
I mi, naučeni da verujemo tim šapatima, postajemo poslušni. Pristajemo. Ispunjavamo tuđa očekivanja, živimo po merilima koja nisu naša. I u tom pristajanju gasimo svoje snove, svoje želje. Neko drugi bira za nas školu, posao, čak i trenutak kada ćemo postati roditelji. Učimo da se savijamo pred pravilima zajednice, da ćutimo pred nesrećnim brakovima i toksičnim poslovima, jer, kažu, “uvek može gore.” Ali ko je taj što odlučuje šta je za nas bolje, a šta gore? Ko meri našu sreću i nesreću?
Teret tuđih koraka: Kako se gubi sopstveni život i njegov pojam
I tako dan za danom, korak po korak, gazimo tuđim cipelama po tuđim putevima. I čini nam se da je sve to normalno, prirodno. Pa, tako se živi, zar ne? Ali u tim cipelama koje nas žuljaju, mi se polako gasimo. Postajemo prazne ljušture ispunjene tuđim glasovima, tuđim snovima. Naše “ja” nestaje, a umesto njega ostaje samo prilagođavanje, samo trpljenje. Život se pretvara u beskonačno čekanje. Čekamo vikend. Čekamo petak. Čekamo da deca porastu. Čekamo penziju. Čekamo neko bolje sutra. A to sutra nikada ne dolazi, jer ga sami nikada ne pravimo.
Najveća nesreća nije u onome što nam se desi, nego u onome na šta sami pristanemo. Čovek se može boriti sa “sudbinom”, ali kako da se izbori sa sobom, ako se već predao? Živeti život koji nije tvoj, u cipelama koje žuljaju svaki korak, to nije život nego kazna, kazna kojoj se pristaje bez reči, bez pobune. U tuđim cipelama, na tuđem putu, uvek si stranac, uvek si rob. Rob tuđih očekivanja, tuđih ciljeva, tuđih misli.
I onda, u toj pokornosti, sve stane. Život postane čekanje – nečega, bilo čega, samo da prođe dan, da prođe vreme, da se ne razmišlja previše. A čekanje je najgora klopka, jer od njega se ne vidi kraj, ne oseća se ni početak. U njemu se gubi čovek, postaje prazna duša, hodajuća senka koja živi za tuđe pohvale i tuđe sudove. Onaj ko pristane na tuđe cipele, zauvek hoda bolno, ali ne vidi razlog da ih skine, jer misli da je svaki pokušaj promene – zapravo kazna.
Praznina takvog života strašnija je od smrti. Smrt donosi kraj, ali praznina traje. Guta dušu, misli, snove. U praznini nema borbe, nema želje, nema čoveka. Ostaje samo roba, okovanog svojim strahovima i lenjošću, komforom koji ne greje nego steže. I ta zona komfora, tako slatka na prvi pogled, guta sve što dotakne. Pretvara ljude u sudije, jer lakše je suditi drugima nego pogledati sebe. Lakše je prebaciti krivicu, nego priznati da si sam odustao od sopstvenog bića.
Čovek koji živi tako, uvek je nesrećan, jer nema svoj život. Ima tuđe vreme, tuđe zahteve, tuđe misli. I kada poželi da se otrgne, svaka prepreka mu deluje nepremostivo. Ne zato što je nemoguće, nego zato što je lakše odustati. A odustajanje – to je tiha smrt. Ne smrt tela, nego duše. Jer smrt ne boli koliko praznina, jer smrt nije promašen život.
Sopstveni put ili tuđa staza: Cena promašenog života
Najveća kazna nije kraj, nego promašaj. Jer od praznog života, života bez svrhe, bez sopstvenih koraka, čovek nikada ne ozdravi. To je rana koja ne zarasta, bol koja ne jenjava. Živeti za tuđe, za lažni mir, za sigurnost koja guši, to nije život. To je tamnica. I najveća hrabrost nije pobeći od smrti, nego izaći iz nje. Pre nego što praznina postane sve što jesi.
Možeš zato što želiš, a ne zato što moraš. A život… to je samo trag u vremenu, tanka nit koja se jednom prekida. Samo ti biraš hoćeš li biti stranac u sopstvenom životu, ili ćeš stati na svoje noge, u svoje cipele, i hodati putem koji te vodi ka tebi.
Ljudi sudbinom zovu ono što ne razumeju, što ne smeju ili ne žele da promene. Za mnoge, sudbina je tiha senka koja upravlja njihovim koracima, unapred zacrtana staza koju ne smeju napustiti. Drugi je vide kao utehu, kao opravdanje za neuspehe i strah od hrabrih izbora, kao mirisnu laž u kojoj je lakše živeti nego se boriti.
Ali sudbina, ona prava, nije daleka niti skrivena. To je tkanje naših odluka, ogledalo naših postupaka i svih trenutaka kada smo ćutali, i kada smo govorili. Ono što nazivamo sudbinom često nije ništa drugo do rezultat sopstvenog pristajanja na ono što nas sputava, na ono što nismo imali snage da promenimo. Sudbina nije sila spolja, već tiha reč u nama – reč “da” ili “ne”, izgovorena u pravom trenutku ili nikad.
Takav život je poput dana mrmota. Svaki dan isti, svaki dan bezličan, svaki dan – smrt. Ali čovek nije stvoren za tuđe cipele. Čovek nije stvoren da ćuti i trpi. I zato, ako se ikada usudiš da kreneš svojim putem, biće teško na početku. Biće bolno ponekad. Ali ta bol je život, a udobnost nje – neprocenjiva. To je sloboda, to je sreća. To si ti.
Angie Digital,
Sjajan tekst, slažem se od reči do reči. Zaista sjajno i inspirativno. Svaka čast.
Svaka cast za tekst, nazalost tako je, hodamo u tudjim cipelama da ne bi tudjea osecanja povredili a sudbinu sami krojima iako to mnogi ne priznaju vec se prepuste. Verujem da ce mnogi razumeti tekst ili mu bar ukazati na pravi put. Hvala ❤️❤️❤️