Zašto je učenje put do života u sopstvenim cipelama
Pre neki dan, posle prvog časa online edukacije za AI digitalni marketing, jedna moja polaznica napisala je komentar koji me je obradovao više od svake pohvale. Rekla je da je čas bio kvalitetan i dobro organizovan, ali da joj se najviše dopalo nešto drugo. Dobila je dovoljno znanja da sama proba, eksperimentiše, možda i „zabrlja“ rad, a da učenje i dalje ide kroz zabavu, po principu pokušaja i greške.
Pročitala sam to dva puta. U tih nekoliko rečenica stoji cela moja filozofija, sve u šta verujem posle osam godina rada kroz svoj edukativno mentorski centar i više od 12.000 polaznika.
Ko ne greši, taj ne radi
Odgovorila sam joj ono što govorim svima: ako nema zabrljanih radova i grešaka, to znači da učenik ne radi. Samo onaj ko ništa ne radi sigurno ne greši. A to nije put uspeha.
Kod nas je greška godinama bila sramota. Crvena olovka, „sedi, jedan“, podsmeh iz zadnje klupe. Zato mnogi odrasli ljudi i danas radije ne probaju ništa novo, nego da rizikuju da pogreše pred drugima. A upravo tu počinje zastoj: u karijeri, u poslu, u životu.
Psihologija nam govori suprotno. Američka psihološkinja Carol Dweck decenijama proučava kako ljudi uče i razlikuje dva načina razmišljanja. U prvom verujemo da su sposobnosti date jednom za svagda: ili imaš talenat, ili nemaš. U drugom, koji ona zove razvojni način razmišljanja, verujemo da se sposobnosti grade trudom i vežbom. Ljudi sa ovim drugim stavom grešku ne doživljavaju kao presudu, već kao putokaz šta sledeće da poprave.
I upravo oni idu dalje.
Mozak uči dok dišemo
Postoji i dobra vest za sve koji misle da je za njih „kasno“. Nauka o mozgu je pokazala da mozak ne prestaje da se menja posle mladosti. Svaki put kada naučimo nešto novo, u mozgu se stvaraju i jačaju nove veze. To se zove neuroplastičnost, a prostim jezikom znači: mozak je kao mišić koji jača onoliko koliko ga koristimo.
Zato učenje nije faza života koja se završava diplomom. Učenje je celoživotni proces koji traje dok dišemo.
Kao edukator koji svakodnevno uči, shvatila sam sledeće:
Kada učimo, ne dobijamo samo novu veštinu. Dobijamo mnogo više:
- Samopouzdanje. Svaki mali uspeh, pa i onaj posle deset pokušaja, pokazuje nam da možemo.
- Slobodu izbora. Ko zna više, ima više mogućnosti: bolji posao, svoj biznis, rad odakle god želi.
- Otpornost. Ko je navikao da uči, ne plaši se promena, ni novih alata, ni veštačke inteligencije, ni tržišta koje se menja.
- Mladost duha. Radoznalost čuva energiju i volju, bez obzira na godine u ličnoj karti.
- Mir sa sobom. Kada rastemo, prestajemo da se poredimo sa drugima i počinjemo da se takmičimo samo sa onim ko smo bili juče.
Život u svojim cipelama
Kada kažem da samo osvešćen čovek može da živi u svojim cipelama, mislim na nešto vrlo konkretno. Mnogi od nas godinama nose tuđe cipele: posao koji su drugi izabrali, očekivanja porodice, „sigurnost“ koja žulja svakog dana. Hodamo, ali nas boli.
Osvešćenost počinje onog trenutka kada se zapitamo: šta ja zaista želim, šta umem i šta još mogu da naučim? Odgovori ne stižu preko noći, i kakbe to veze ima sa godinama. Stižu kroz učenje, pokušaje, greške i rad na sebi. I baš tada cipele polako postaju naše: udobne, sigurne i po meri.
Zato učenje nije samo put do bolje karijere ili posla. Ono je put do sebe. A najveći uspeh u životu je upravo taj: prihvatiti sebe, unapređivati sebe i živeti u miru u sopstvenoj koži.
Ako ste i Vi nekada odustali jer ste se plašili da ne pogrešite, danas Vam kažem: slobodno zabrljajte. Probajte, pogrešite, pa probajte ponovo. Ja sam tu da Vas vodim kroz taj proces, sa znanjem, strpljenjem i verom u Vas, ali samo ako ste rešeni da želite da uspete.
Jer niko se naučen nije rodio. Ali svako može da odluči da danas napravi prvi korak. Tu sam, vidimo se u online učionici.
Anđelija, Angie Digital